Drago mi je da danas mogu predstaviti Harisa Strujića, velikog entuzijastu, borca za rukomet u jednom velikom rukometnom gradu kakav je Priboj. Evo jedne lepe priče kroz koju će se prepoznati mnogo naših kolega.

”Priboj je izrazito rukometna sredina, koja je dala na desetine rukometnih internacionalaca i osvajača svetskih i evropskih prvenstava. Dovoljno je pomenuti Zorana Tutu Živkovića, koji je kao član RK FAP iz Priboja bio osvajač zlatne olimpijske medalje u Minhenu, Alema Toskića i Miloša Dragaša, bivše reprezentativce Srbije u rukometu i mnoge druge.

Haris Strujić je izdanak pribojske rukometne škole i jedan od najboljih rukometaša koje je Priboj ikada imao. Ovaj rukometni internacionalac rođen je u Priboju 5. januara 1982. godine, još uvek je aktivan igrač RK Priboj u Super B rukometnoj ligi, a uz Priboj igrao je i za RK Zlatar iz Nove Varoši, u HEBI Bujanovac, u Italiji, Železničaru iz Sarajeva, Bosni iz Visokog, Slobodi iz Tuzle,RK Krivaji, RK Bijeljini, igrao je u Iranu itd.. Danas je aktivan igrač u superligašu Priboju i pomoćni je trener. Stekao je diplomu Više škole za sportske trenere u Beogradu, apsolvent je na Fakultetu za fizičku kulturu, a planira i ussavršavanje putem master studija iz oblasti fizičke kulture.

Svoje bogato igračko iskustvo već nekoliko godina prenosi na plejadu mlađih rukometaša Priboja. Formirao je pionirsku selekciju, ali i žensku školu rukometa pri RK Priboj. Svakodnevno trenira i uči rukometnoj igri preko 100 dečaka i devojčica iz Priboja i okoline. Za kratak period rada sa mlađim selekcijama (godiste 2000-2001) plasirao se na državno prvenstvo. Sa selekcijom dece rođene 2002-2003 ne prijavljuje se na takmicenje, jer RK Priboj nema sredstava za egzistenciju mlađih kategorija kluba i organizovanje njihovog takmičenja. Haris Strujić je u prezentirao interesantan predlogu rukovodstvu kluba i uz saradnju klubova iz okoline, samo da bi deca igrala i učila rukomet kroz utakmice, organizovao ligu mlađih kategorija na tromeđi Srbije – Bosne i Hercegovine – Crne Gore. U nju su uključene ekipe iz Višegrada i Goražda (BiH), iz Pljevalja (Crna Gora), kao i iz Priboja, Prijepolja i Nove Varoši. Ova liga je vrlo ekonomična, na pedesetak kilometara nalaze se ovi gradovi iz tri međunarodno priznate države, deca se druže i – igraju rukomet.  Nažalost, nema sredstava da se takmiče deca iz desetak opština Zlatiborskog okruga i da potom učestvuju na državnom prvenstvu na nivou Republike Srbije. Zbog nedostatka sredstava u RK Priboj, devojčice iz Priboja igraju rukomet u susednom Prijepolju, koje je nadomak prelaska u prvoligaško društvo.

Uz sve ovo, Haris Strujić radi na fizičkim aktivnostima sa decom iz Udruženja mentalno nedovoljno razvijenih. Pomaže im da upražnjavaju fizičke aktivnost koje mogu pozitivno uticati na njihovo zdravlje. Često te aktivnosti imaju mnogo detalja i dodira sa rukometnom igro. Radi i kao trener ambasador u ’’Coca-Cola’’ aktivnim zonama gde sa mladim rukometasima radi na njihovoj fizičkoj spremi.

Haris Strujić je prinuđen da moli kucajući na mnoga vrata da se pomogne  mlađim kategorijama rukometaša. Vođen geslom da bez rukometne škole, neće biti ni perspektive u razvoju rukometa u ovom kraju koji je iznedrio plejadu poznatih rukometnih imena.

Njegova je ideja da Rukometni savez Srbije organizuje rukometne kampove u ovom delu Srbije,a nakon togada pomogne da se organiyuje liga mlađih kategorija. Veliki podrstrek za sve rukometne radnike bi bilo organizovanje nekih reprezentativnih priprema mlađih selekcija u ovom delu Srbije. Mišeljnja je da treba stvoriti mogućnosti da se pionirski i omladinski rukometni sastavi iz ovog kraja okupljaju se mesečno ili tromesečno kako bi odigravali utakmice protiv drugih regiona u Srbiji. To bi svakako doprinelo većoj popularizaciji rukometa, napretku dece, sa velikom mogućnošću da neko od njih bude u nacionalnom timu.

Rukometni savez Srbije bi trebao da od sredstava koja dobija od međunarodnih rukometnih foruma za razvoj rukometa, deo usmeri za razvoj pionirskog i omladinskog i muškog i ženskog rukometa u mestima poput Priboja, Nove Varoši i Prijepolja, gde je oduvek bilo rukometnih talenata i gde rukomet, posebno u Priboju, ima sjajnu tradiciju. Rukometni savez Srbije mora naći rešenje kako pomoći razvoju rukometnog sporta u ovom delu zapadne Srbije, kako se ne bi zbog pomanjkanja sredstava, rukometni sport ovde ugasio. Nažalost,  praksa je pokazala da nije dovoljan samo ogromni entuzijazam i ljubav za ovaj sport, koje je Haris Strujić posvetio. Ovom pričom želimo da skrenemo pažnju na mnoge trenere poput Harisa koje treba podržati i obezbediti mu minimalna sredstva za rad, a nema sumnje da će se sve uloženo višestruko vratiti.  ”

Koristimo priliku da Harisu poželimo sve najbolje i još mnogo trenerskih sezona.

Drage kolege, od danas ćemo započeti priče o trenerima iz raznih delova Srbije koji poseduju veliki entuzijazam, koji godinama daju veliku energiju da rukomet opstane u određenim sredinama, koji su ponovo osnovali klubove u sredinama u kojima su oni bili ugašeni itd.. U prvoj priči predstavljamo Sašu Pejčića (rođen 1973. u Leskovcu), bivšeg igrača: ”Dubočice”, ”Železničara” (Niš), ”Rudara” (Kostolac), ”Hebe”, ”Mladosti” (Čačak), koji je pre desetak godina sa svojim prijateljima ponovo pokrenuo ugašeni klub u jednom od najvećih rukometnih centara, u Leskovcu. Saša je mlad, ambiciozan, vredan čovek koji želi da njegovi Leskovčani ponovo gledaju mečeve rukometne Super A lige. Kao trener je radio u klubovima: ”Meteor”, ”Hisar” i ”Dubočica 54”. Pored toga je radio je na kampovima RSS i bio član stručnog štaba reprezentacije Srbije (deca rođena 1998. godine). Evo njegove priče:

”Rukomet je na jugu Srbije počeo da se igra mnogo pre nego što je 1957. godine prvi put formirana prva savezna liga SFRJ . U toj prvoj takmičarskoj sezoni rukometni klub u Leskovcu je nastupao pod imenom DTV „Partizan“, nakon čega menja ime u „Dubočica“ i pod tim imenom nastupa sve do 2001. godine. Najbolji rezultati RK „Dubočice“ su osvojeno treće mesto u prvoj ligi Jugoslavije, kao i više puta osvojen Kup Srbije. Leskovac je iznedrio veliki broj igrača kako sa reprezentativnom, tako i sa internacionalnom karijerom, od kojih treba pomenuti reprezentativce: Zoran Cvetanović, Girić, Tometić, Dragoslav Pavlović, Radomir Kostić…, a sa internacionalnom karijerom: Gaćina, Stojiljković, Stojković, Popović, Petković, Miljković…..
U ovom klubu je nastupalo dosta dobrih klubskih igrača, a neki od njih su postali i vrhunski treneri: Dušan Perišić-Žuća, Radomir Kostić-Crni, Svetozar Đile Jovović i mnogi drugi.
U staroj Jugoslaviji Leskovac je bio jedan od značajnih rukometnih centara. „Dubočica“ je sa manje ili više uspeha igrala savezni rang takmičenja sve do 2001. godine kada klub, na veliku žalost ljubitelja rukometa, zbog teškog finasijskog stanja, prestaje da se takmiči. Došlo je do gašenja kluba, u trenutku kada se on nalazio u elitnom rangu takmičenja. Tada u Leskovcu košarka preuzima primat i veliki broj dece bira baš ovaj za sport. Rukomet zapada u veliku krizu, interesovanje za bavljenje ovim sportom opada, tako da nekadašnji ponos leskovačkog sporta – „rukomet“ gubi svoj primat.
Rukometni veterani iz Leskovca osnivaju klub pod imenom „Dubočica 54“, da bi bar na neki način sačuvali ime nekadašnjeg kluba od zaborava. Od 2005. godine klub je registrovan i kao takav se takmiči i dan danas. „Dubočica 54“ se takmičila u Prvoj ligi istok sve do 2015. godine kada klub dobija šansu da se takmiči u Super B ligi Srbije.
U klub dolaze bivši igrači „Dubočice“ sa ciljem da klub stabilizuju, naprave selekcije mlađih kategorija i stvore uslove za takmičenje u Super B ligi Srbije. RK „Dubočicu 54“ danas vode treneri Siniša Mičić i Saša Pejčić, a klubom upravljaju direktor kluba Saša Miljković i predsednik Igor Raković.
Treba napomenuti da je ekipa sastavljena isključivo od igrača iz Leskovca, što pokazuje da Leskovac i dalje ima dobru školu rukometa.
Posebna pažnja u klubu posvećuje se radu sa mlađim kategorijama, s tim da je podršku u ostvarivanju ovog zadatka pružao RK „Meteor“ koji vrši selekciju najmlađih igrača i uči ih osnovama rukometa. Nakon što najmlađi igrači prevaziđu uzrast mini rukometa, zahvaljujući dobroj saradnji između naša dva kluba, RK Meteor ustupa igrače drugoj ekipi RK „Dubočica 54“. Mladi irači u Leskovcu kalili su se i u RK Hisar iz Leskovca koji nastupa u Prvoj ligi istok Srbije.
Prve godine takmičenja u Super B ligi Srbije stabilizovali smo klub i zauzeli 7. mesto u konkurenciji od 12 ekipa. Finansijska situacija u klubu je, uz veliku pomoć grada Leskovca, stabilizovana, tako da klub nema dugovanja. Uspeli smo u tome da se u Leskovcu ponovo na dnevnom redu nađe rukomet. Sada spadamo u klubove sa prioritetom za grad Leskovac.
Potajna želja svih nas koji smo se prihvatili posla je da „Dubočicu“ nakon 17 godina vratimo u Super A ligu Srbije i da leskovačka publika ponovo uživa u superligaškim utakmicama. Leskovačka „čaršija“ ima temu, priča o rukometu i prepričava dobre i loše utakmice nakon dužeg niza godina, a interesovanje za rukomet kod dece iz Jablaničkog okruga je sve veće i veće.
Bio sam kapiten ekipe RK „Dubočica” 2001. godine, koja je odigrala poslednju sezonu u rukometnoj Super ligi SR Jugoslavije, nakon čega je klub prestao da postoji, i evo sada posle 17 godina imam tu čast, zadovoljstvo i mogućnost da moji saradnici i ja pokušamo da vratimo RK „Dubočicu 54“ u elitni rang takmičenja.”

Koristim priliku da se zahvalim Saši i da mu poželim sve najbolje u njegovoj daljoj karijeri.

Imam posebnu čast i zadovoljstvo da na sajtu Zajednice trenera RSS predstavim spotskog psihologa Marijanu Mladenović, profesorku sa Visoke sportske i zdravstvene škole u Beogradu. Profesorka Mladenović je i članica stručnog štaba ženske rukometne reprezentacije Srbije od oktobra 2014. godine i učestvovala je na EP 2014/2016 i SP 2015. godine. Pored rada u rukometu, stalno je angažovana kao predavač na programima stručnog osposobljavanja sportskih trenera i kao predavač na specijalističkim studijama za sportske trenere. Bavi se istraživanjem motivacije u sportu i motivacionih pristupa sportskih trenera. U praktičnom radu bavi se psihološkim testiranjem i psihološkom pripremom sportista. Član je evropske federacije sportskih psihologa (FEPSAC). Autor je i mnogobronijh naučnih radova. Imajući u vidu njeno znanje i iskustvo, pozvali smo je da za naš sajt
predstavi interesantne teme, koje mogu biti od velike koristi svim našim kolegama:

ŠAMPION SE RAĐA ILI POSTAJE

”Anksioznost je jedna od karakteristika ličnosti koje u procesu selekcije posluže kao kriterijum da li će neki sportista biti šampion ili ne. Ako trener uoči da je sportista zabrinut, uplašen, nesiguran, nervozan, sniženog kapaciteta da izdrži pritisak u takmičarskoj situaciji, sklon da se obeshrabri, uz pokazatelje na planu ponašanja koji jasno ukazuju da ima tremu, najverovatnije će takvog sportistu izostaviti iz takmičarske situacije.
Anksioznost je jedna vrsta straha. Za razliku od ’’klasične’’ uplašenosti od realnih opasnosti, smatra se da je anksioznost preuveličavanje nepovoljnih okolnosti i stalno iščekivanje nepovoljnog ishoda, iako to tako ne mora da bude u realnosti. Na primer, ukoliko se dogodi da doživite neko neprijatno iskustvo, kao što je nezgodna intervencija kod zubara, emocija straha je prirodna reakcija, koja ima svoj biološki svrsishodni smisao. Ali, ako svaki put kada vidite beli mantil i osetite karakterističan ’’miris’’ koji vas asocira na zubarsku ordinaciju, osetite neprijatnu emociju, reč je o anksioznosti, a ne o realnom strahu. Jer, ne znači da će svaka intervencija koju doživite u zubarskoj stolici biti jednako neprijatna. Slično je i u sportu. Ali za sportsku situaciju karakteristično je da zapravo uvek sa podjednakom verovatnoćom mogu da se dogode i pozitivni i negativni ishodi.
Važno je naglasiti da postoje vrste anksioznosti koje je važno razlikovati i prepoznati. Jedna vrsta, odnosi se na telesno uzbuđenje koje se ispoljava kao unutrašnje psihofizičko treperenje i diskretna napetost celog tela, u situacijama koje doživljavamo kao značajne i važne. U određenoj ’’dozi’’, telesna napetost je i neophodna, jer omogućava da održimo potreban nivo budnosti i koncentracije. Sportisti često takvo pozitivno stanje telesne tenzije nazivaju i ’’dobra trema’’ ili ’’pozitivna trema’’. Takva trema obično postoji neposredno pred početak takmičenja i kako počne takmičarska situacija tako se ’’povlači’’. Ali, anksioznost na somatskom planu može da preraste i u simptome koji su izuzetno neprijatni, ne prestaju sa signalom za početak takmičenja i ozbiljno mogu da ometaju učinak sportiste na takmičenju.
Pored somatske anksioznosti, postoje i druge vrste aksioznosti, koje u prvom redu treneri i roditelji, nekada potpuno nesvesno podržavaju i raspiruju, a mogli bi mnogo da učine upravo na ’’suzbijanju’’ ovog psihološkog ’’korova’’. Posebno nezgodna ’’biljka’’ te vrste je anksioznost koju nazivamo kognitivna anksioznost. Treneri, roditelji, menadžeri, mediji, publika… mogu da predstavljaju izvor velikog pritiska na sportistu. Očekivanja drugih ljudi prerastaju u lični unutrašnji ultimatum da se određeni rezultat mora ostvariti, a onda utakmica ’’između ušiju’’ počinje pre nego što je počelo takmičenje na sportskom borilištu. Sportista počinje da razmatra sve moguće ishode, među kojima su oni najnepovoljniji sve više u prvom planu. Kako se pojačava slika loših ishoda, tako se pred očima sportiste ređaju sve loše posledice neuspešnog nastupa na takmičenju. I, umesto da takmičenje započe sa pozitivnim stavom o ishodima takmičenja, sportista je potpuno zbunjen i upetljan u svoje sopstvene ’’šta…ako’’ smicalice. Nevolja sa kognitivnom anksioznošću je što argumentacija kojom preplavljuje sportistu zapravo nije neosnovana. Možete izgubiti na takmičenju sa jednakom verovatnoćom, kao što možete i pobediti. Pitanje je na koji ishod usmeravate svoje napore. Od početka bavljenja sportom, pa do seniorskih visina, kognitivna anksioznost može da ’’vreba’’ iza svakog ’’ćoška’’.
Kada se anksioznost, somatska ili kognitivna, pojavi na ranom uzrastu, treneri su skloni da označe dete ili mladog sportistu kao netalentovanog, jer u jednom aspektu – psihološkom, ne pokazuje dovoljno mentalne čvrstine i otpornosti na stresne takmičarske situacije. Alternativa je da pokušaju da svu decu rasterete pritiska da se određeni nivo postignuća mora ostvariti. Neka postignuto bude samo mera ’’prolaznog vremena’’ onoga što je u sportu naučeno i uvežbano, koja ukazuje koliko i kako treba raditi dalje, a ne britva koja odvaja buduće šampione od ostalih ’’smrtnika’’.
Jer, čak i na seniorskom nivou, postoji mogućnost da sportista koji nikada tokom svog ličnog i sportskog razvoja nije iskusio osećanje anksioznosti, dođe u situaciju kada ga anksioznost preplavi u svojoj punoj gorčini.
Klasična literatura iz sportskih nauka, kao i tvrdokorni stavovi iz prakse, reći će da je anksioznost siguran pokazatelj da li je neki sportista rođeni šampion ili ne.
Profesionalno iskustvo autora ovih redova to ne potvrđuje. Šampioni se ne rađaju. Oni sami sebe stvaraju. Tako što prepoznaju svoje slabosti, među njima i anksioznost, i usmeravaju svoje napore da ih otklone. Onda postaju šampioni.”

Mnogi treneri se pitaju u čemu je tajna tehničke obučenosti danskih igračica ili igrača.

Šta oni to rade na treninzima mlađih kategorija pa sve to znaju.

Pravi odgovor smo potražili Olivere Kecman koja živi i radi u pomenutoj zemlji više od 15 godina.

Olja je nakon veoma uspešne igračke karijere, bila prvi strani direktor jednog danskog kluba, a sada više nego uspešan trener tima SønderjyskElitesport A/S. Podsećanja radi ona je bila član reprezentacije Jugoslavije koja 2001. godine osvojila bronzanu medalju na SP. Mišljenja sam da nam Olja može u mnogome pomoći u ”otvaranju vrata” još kvalitetnijeg rada i preneti značajna iskustva iz jedne od najuspešnijih rukometnih zemalja. Ona je jedna od retkih osoba koja nesebično nudi pomoć za praćenje seminara, usavršavanje trenera. U nekoliko nastavaka ćemo predstaviti Olju i njen rad u Danskoj, a prva tema je njen put od igrača do trenera:

”Definitivno najlepši posao je biti profesionalni igrač, samo što puno igrača nije svesno toga dok se zavesa na javnoj sceni spusti i reflektori ugase..

Imala sam sreću da sam igrala rukomet u Danskoj  i od prvog dana sam morala da se prilagodim drugačijim obavezama i zadacima vezano za učinak kao igrač van terena..

U Danskoj se igrači puno koriste u razne svrhe koje koriste klubu: saradnja sa sponzorima, sa navijačima, rad u klubu sa mlađim kategorijama, aktivna popularizacija kluba…To je naravno i vrlo logično, jer smo mi kao igrači ambasadori kluba. Publika dolazi da gleda igrače, klupsko ime samo nije dovoljno da se stvori potrebna euforija,  bez igrača koji znaju i igrom na terenu, a i davanjem sebe publici ”van terena”.

Tako sam i ja po ugovoru dobila da budem deo U12 ekipe – devojčice do 12 godina. Morala sam 2 puta nedeljno da dolazim na njihov trening, učestvovala sam u razlicitim situacijama, a uglavnom sam imala zadatak da se indivindualno posvetim igračima na poziciji na kojoj sam ja igrala, ujedno sam morala da imam i kontak  sa roditeljima, jer je bitno da roditelji imaju pravu sliku o svom detetu i šta je potrebno da bih se imala jedna uspešna profesionalna karijere ..

Na svakom početku sezone smo morali da budemo na raspolaganju svoj deci iz podmlatka da mogu da čuju našu priču, odricanja. Deca su mogla  slobodno da postavljaju pitanja koja su ih interesovala.

Tako već od početka kao aktivni igrač imaš kontakt sa trenerskim poslom. Prenositi svoja iskustva drugima je lep i zahvalan posao. Ali u to vreme nisam imala odgovornost, to su imali njihovi treneri. Po završetku aktivne karijere kao i mnogo mojih kolega igrača i igračica mora da bira posao nakon karijere. Na sreću ovde svi uz rukomet se paralelno pripremaju za život posle rukometa, igračka karijeraznačajno olakšava nalazak civilnog posla. Svi žele da zaposle uspešnog sportistu, jer znaju da imamo disciplinu, organizovanost, da su vredni radnici, jer inače bez tih kvaliteta ne može se napraviti ni uspešna igračka karijera.

Svi mi, kao igrači, poželimo da na kraju karijere ništa više sa rukometom nemamo, radujemo se najzad slobodnim vikendima, da nikad više ne obuvamo patike za trcanje ili da idemo u teretanu (bar ne zato što treba), ali….

Rukomet je za mnogo ljudi, koje ja znam, ne posao već ljubav.

Tako da i posle male pauze takvi žele da se vrate rukometu.

U Danskoj imamo prednost u trenerskom školovanju, tako što, ako je neko igrao 6 godina na najvisem nivo (Danska super liga, u reprezentaciji, internacionalne najjače lige) oslobođeni smo prva dva nivoa trenerske skole.

Ta prva dva nivoa su 8 kurseva po nedelju dana. Svaki od njih se završava polaganjem ispita iz pređene oblasti. U tom delu je tema ’’mini rukomet’’ i rad sa decom do 12 godina. Tehnika napada, tehnika odbrane, pedagoski uticaj trenera u tom uzrastu, tehnika golmana za taj uzrast. Treba napomenuti da svaki klub snosi troškove za svog trenera, odnosno opština koja nadoknađuje ta sredstva. treneri prva dva nivoa moraju da rade u klubu najmanje dve godine da bi mogli da nastave školovanje.

Mi koji smo imali sreće da igramo dugo godina na najvišem nivou možemo odmah da šaljeno zahtev za upis 3. nivoa (LICENCA 1).

U Danskoj još uvek nije obaveza imati licencu ili diplomu za rad na najvišem nivou. Time je, po meni, još zanimljivije pričati o svesti, o rukometu i školovanju, da svi treneri idu na školovanje i usavrsavanje. Danas niko u super ligi Dansek ne radi ukoliko nema Licencu 1, a mogu izneti činjenicu da svi treneri super lige imaju danski Master coach ili su poceli sa pohađanjem modula za Master coach.

Ja sam dobila dozvolu Danskog Rukometnog saveze da zapocnem trenersku školu za Licencu 1.

Ovo skolovanje je podeljeno u 6 tema

• Napad
• Odbrana
• Rad sa golmanima
• Fizicka priprema
• Psihologija
• Anatomija i povrede

Svaka tema je predavanje i grupni rad u trajanju od 1 nedelje. Prvi dan nas podele u grupe od 3 trenera i dobijamo svoju ekipu za koju smo zaduzeni cele nedelje. Mi određujemo kada će da spavaju, kada da ustaju, kakva će ishrana da bude, koliko će da  treniraju, kada će da imaju slobodno itd.. Kao da ste na pripremama  sa dodeljenom selekciojom. Instruktori Rukometnog Saveza Danske nam svako veče daju zadatke za sledeci dan (na primer napad na 3-2-1 ili  na 6-0 ili odbrana 4-2 ili fizicka priprema u prvenstvu pred finale itd). Svako veče nov zadatak za sledeci dan zavisno na kojoj temi smo na predavanjima. Onda moje kolege i ja treba da napravimo plan za sledeći dan trening.  Svako od nas vodi trening u trajanju od 1 sata.  Na kraju dana su utakmice, gde se menjamo u odnosu na to da li smo šef trener ili asistent. Bitno je da umemo da funkcionišemo i prođemo u obe situacije. Navedeni moduli se završavaju za 1,5 godina kada ste  ambiciozni.

Nakon toga moramo da radimo na najvišem nivou 1 i super ligi godinu dana, da bi mogli da izadjemo na diplomski. U tih godinu dana naši mentori dolaze ne najavljeni na treninge i utakmice. Gledaju nas i posle toga postavljaju pitanja u odnosu na rad, taktiku ponašanje i ostalo relevantno za trenerski posao.

NAkon godinu dana rada je diplomski ispit, koji traje nedelju dana. To je princip priprema (uvek je rad sa decom od 16-18 godina tih nedelju dana) gde se svih 6 tema primenjuje. Nov zadatak svaki dan i mentori koji nas prate 24 sata u našem radu i komunikaciji.

Na ovom delu jedan dan dobijamo obuku o komunikaciji sa novinarima, i posle svake večernje utakmice imamo interviju sa novinarima koji uopšte nisu naivni, jer oni imaju zadatak da postavljaju veoma neugodna pitanja, što je svakako jedan od testova. U mojoj grupi od 12 trenera, 7 je položilo. Mi koji smo polozili imamo pravo da idemo na Master Coach, a ostali opet moraju da rade 1 godinu da bi mogli ponovo da pokusaju da dođu do licence 1.

Master Coach je trenerska skola koja traje 2,5 godine. Relativno je skupa i zahtevna. Ali to, što je za mene bitno, koliko god mi svi mislili, bivši igrači, da sve znamo, i koliko god smo lako kritikovali naše trenere za taktičke ili druge greške, jednostavno ovde smo svi svesni da neznamo sve. Trenerski posao je veoma kompleksan, znanje je jedno, ali komunikacija, psihologija, fizicki deo koji ovde svaki trener mora da zna kako se radi, iako svi u klubovima imaju trenera za fizicku pripremu, naš zadatak kao šef trenera je da im kažemo šta želimo i kad šta želimo da radimo po tom pitanju.

Ja sam zavrsila prvu godinu, ponosna i srecna da sam u grupi sa sadasnjim trenerom ženske reprezentacije Danske Klaus Bruun i novim trenerom muške reprezentacije Nikolaj Jakobsenom,  koji je trener Rhein –Necker Lowena.

U Danskoj ne treba, za sada, diploma Master Coach da bi radili u super ligi ili bili treneri reprezentacije, ali je svima nama u interesu da se usavršavamo, skupljamo i razmenjujemo iskustva i da dalje učimo…”

Koristim priliku da se zahvalim Olji što nam je izašla u susret i nadamo se da ćemo uskoro nastaviti sa novim informacijama iz danske škole rukometa.