Drago mi je da danas mogu predstaviti Harisa Strujića, velikog entuzijastu, borca za rukomet u jednom velikom rukometnom gradu kakav je Priboj. Evo jedne lepe priče kroz koju će se prepoznati mnogo naših kolega.

''Priboj je izrazito rukometna sredina, koja je dala na desetine rukometnih internacionalaca i osvajača svetskih i evropskih prvenstava. Dovoljno je pomenuti Zorana Tutu Živkovića, koji je kao član RK FAP iz Priboja bio osvajač zlatne olimpijske medalje u Minhenu, Alema Toskića i Miloša Dragaša, bivše reprezentativce Srbije u rukometu i mnoge druge.

Haris Strujić je izdanak pribojske rukometne škole i jedan od najboljih rukometaša koje je Priboj ikada imao. Ovaj rukometni internacionalac rođen je u Priboju 5. januara 1982. godine, još uvek je aktivan igrač RK Priboj u Super B rukometnoj ligi, a uz Priboj igrao je i za RK Zlatar iz Nove Varoši, u HEBI Bujanovac, u Italiji, Železničaru iz Sarajeva, Bosni iz Visokog, Slobodi iz Tuzle,RK Krivaji, RK Bijeljini, igrao je u Iranu itd.. Danas je aktivan igrač u superligašu Priboju i pomoćni je trener. Stekao je diplomu Više škole za sportske trenere u Beogradu, apsolvent je na Fakultetu za fizičku kulturu, a planira i ussavršavanje putem master studija iz oblasti fizičke kulture.

Svoje bogato igračko iskustvo već nekoliko godina prenosi na plejadu mlađih rukometaša Priboja. Formirao je pionirsku selekciju, ali i žensku školu rukometa pri RK Priboj. Svakodnevno trenira i uči rukometnoj igri preko 100 dečaka i devojčica iz Priboja i okoline. Za kratak period rada sa mlađim selekcijama (godiste 2000-2001) plasirao se na državno prvenstvo. Sa selekcijom dece rođene 2002-2003 ne prijavljuje se na takmicenje, jer RK Priboj nema sredstava za egzistenciju mlađih kategorija kluba i organizovanje njihovog takmičenja. Haris Strujić je u prezentirao interesantan predlogu rukovodstvu kluba i uz saradnju klubova iz okoline, samo da bi deca igrala i učila rukomet kroz utakmice, organizovao ligu mlađih kategorija na tromeđi Srbije – Bosne i Hercegovine - Crne Gore. U nju su uključene ekipe iz Višegrada i Goražda (BiH), iz Pljevalja (Crna Gora), kao i iz Priboja, Prijepolja i Nove Varoši. Ova liga je vrlo ekonomična, na pedesetak kilometara nalaze se ovi gradovi iz tri međunarodno priznate države, deca se druže i – igraju rukomet.  Nažalost, nema sredstava da se takmiče deca iz desetak opština Zlatiborskog okruga i da potom učestvuju na državnom prvenstvu na nivou Republike Srbije. Zbog nedostatka sredstava u RK Priboj, devojčice iz Priboja igraju rukomet u susednom Prijepolju, koje je nadomak prelaska u prvoligaško društvo.

Uz sve ovo, Haris Strujić radi na fizičkim aktivnostima sa decom iz Udruženja mentalno nedovoljno razvijenih. Pomaže im da upražnjavaju fizičke aktivnost koje mogu pozitivno uticati na njihovo zdravlje. Često te aktivnosti imaju mnogo detalja i dodira sa rukometnom igro. Radi i kao trener ambasador u ’’Coca-Cola’’ aktivnim zonama gde sa mladim rukometasima radi na njihovoj fizičkoj spremi.

Haris Strujić je prinuđen da moli kucajući na mnoga vrata da se pomogne  mlađim kategorijama rukometaša. Vođen geslom da bez rukometne škole, neće biti ni perspektive u razvoju rukometa u ovom kraju koji je iznedrio plejadu poznatih rukometnih imena.

Njegova je ideja da Rukometni savez Srbije organizuje rukometne kampove u ovom delu Srbije,а nakon togada pomogne da se organiyuje liga mlađih kategorija. Veliki podrstrek za sve rukometne radnike bi bilo organizovanje nekih reprezentativnih priprema mlađih selekcija u ovom delu Srbije. Mišeljnja je da treba stvoriti mogućnosti da se pionirski i omladinski rukometni sastavi iz ovog kraja okupljaju se mesečno ili tromesečno kako bi odigravali utakmice protiv drugih regiona u Srbiji. To bi svakako doprinelo većoj popularizaciji rukometa, napretku dece, sa velikom mogućnošću da neko od njih bude u nacionalnom timu.

Rukometni savez Srbije bi trebao da od sredstava koja dobija od međunarodnih rukometnih foruma za razvoj rukometa, deo usmeri za razvoj pionirskog i omladinskog i muškog i ženskog rukometa u mestima poput Priboja, Nove Varoši i Prijepolja, gde je oduvek bilo rukometnih talenata i gde rukomet, posebno u Priboju, ima sjajnu tradiciju. Rukometni savez Srbije mora naći rešenje kako pomoći razvoju rukometnog sporta u ovom delu zapadne Srbije, kako se ne bi zbog pomanjkanja sredstava, rukometni sport ovde ugasio. Nažalost,  praksa je pokazala da nije dovoljan samo ogromni entuzijazam i ljubav za ovaj sport, koje je Haris Strujić posvetio. Ovom pričom želimo da skrenemo pažnju na mnoge trenere poput Harisa koje treba podržati i obezbediti mu minimalna sredstva za rad, a nema sumnje da će se sve uloženo višestruko vratiti.  ''

Koristimo priliku da Harisu poželimo sve najbolje i još mnogo trenerskih sezona.

Drage kolege, od danas ćemo započeti priče o trenerima iz raznih delova Srbije koji poseduju veliki entuzijazam, koji godinama daju veliku energiju da rukomet opstane u određenim sredinama, koji su ponovo osnovali klubove u sredinama u kojima su oni bili ugašeni itd.. U prvoj priči predstavljamo Sašu Pejčića (rođen 1973. u Leskovcu), bivšeg igrača: ”Dubočice”, ”Železničara” (Niš), ”Rudara” (Kostolac), ”Hebe”, ”Mladosti” (Čačak), koji je pre desetak godina sa svojim prijateljima ponovo pokrenuo ugašeni klub u jednom od najvećih rukometnih centara, u Leskovcu. Saša je mlad, ambiciozan, vredan čovek koji želi da njegovi Leskovčani ponovo gledaju mečeve rukometne Super A lige. Kao trener je radio u klubovima: ”Meteor”, ”Hisar” i ”Dubočica 54”. Pored toga je radio je na kampovima RSS i bio član stručnog štaba reprezentacije Srbije (deca rođena 1998. godine). Evo njegove priče:

”Rukomet je na jugu Srbije počeo da se igra mnogo pre nego što je 1957. godine prvi put formirana prva savezna liga SFRJ . U toj prvoj takmičarskoj sezoni rukometni klub u Leskovcu je nastupao pod imenom DTV „Partizan“, nakon čega menja ime u „Dubočica“ i pod tim imenom nastupa sve do 2001. godine. Najbolji rezultati RK „Dubočice“ su osvojeno treće mesto u prvoj ligi Jugoslavije, kao i više puta osvojen Kup Srbije. Leskovac je iznedrio veliki broj igrača kako sa reprezentativnom, tako i sa internacionalnom karijerom, od kojih treba pomenuti reprezentativce: Zoran Cvetanović, Girić, Tometić, Dragoslav Pavlović, Radomir Kostić…, a sa internacionalnom karijerom: Gaćina, Stojiljković, Stojković, Popović, Petković, Miljković…..
U ovom klubu je nastupalo dosta dobrih klubskih igrača, a neki od njih su postali i vrhunski treneri: Dušan Perišić-Žuća, Radomir Kostić-Crni, Svetozar Đile Jovović i mnogi drugi.
U staroj Jugoslaviji Leskovac je bio jedan od značajnih rukometnih centara. „Dubočica“ je sa manje ili više uspeha igrala savezni rang takmičenja sve do 2001. godine kada klub, na veliku žalost ljubitelja rukometa, zbog teškog finasijskog stanja, prestaje da se takmiči. Došlo je do gašenja kluba, u trenutku kada se on nalazio u elitnom rangu takmičenja. Tada u Leskovcu košarka preuzima primat i veliki broj dece bira baš ovaj za sport. Rukomet zapada u veliku krizu, interesovanje za bavljenje ovim sportom opada, tako da nekadašnji ponos leskovačkog sporta – „rukomet“ gubi svoj primat.
Rukometni veterani iz Leskovca osnivaju klub pod imenom „Dubočica 54“, da bi bar na neki način sačuvali ime nekadašnjeg kluba od zaborava. Od 2005. godine klub je registrovan i kao takav se takmiči i dan danas. „Dubočica 54“ se takmičila u Prvoj ligi istok sve do 2015. godine kada klub dobija šansu da se takmiči u Super B ligi Srbije.
U klub dolaze bivši igrači „Dubočice“ sa ciljem da klub stabilizuju, naprave selekcije mlađih kategorija i stvore uslove za takmičenje u Super B ligi Srbije. RK „Dubočicu 54“ danas vode treneri Siniša Mičić i Saša Pejčić, a klubom upravljaju direktor kluba Saša Miljković i predsednik Igor Raković.
Treba napomenuti da je ekipa sastavljena isključivo od igrača iz Leskovca, što pokazuje da Leskovac i dalje ima dobru školu rukometa.
Posebna pažnja u klubu posvećuje se radu sa mlađim kategorijama, s tim da je podršku u ostvarivanju ovog zadatka pružao RK „Meteor“ koji vrši selekciju najmlađih igrača i uči ih osnovama rukometa. Nakon što najmlađi igrači prevaziđu uzrast mini rukometa, zahvaljujući dobroj saradnji između naša dva kluba, RK Meteor ustupa igrače drugoj ekipi RK „Dubočica 54“. Mladi irači u Leskovcu kalili su se i u RK Hisar iz Leskovca koji nastupa u Prvoj ligi istok Srbije.
Prve godine takmičenja u Super B ligi Srbije stabilizovali smo klub i zauzeli 7. mesto u konkurenciji od 12 ekipa. Finansijska situacija u klubu je, uz veliku pomoć grada Leskovca, stabilizovana, tako da klub nema dugovanja. Uspeli smo u tome da se u Leskovcu ponovo na dnevnom redu nađe rukomet. Sada spadamo u klubove sa prioritetom za grad Leskovac.
Potajna želja svih nas koji smo se prihvatili posla je da „Dubočicu“ nakon 17 godina vratimo u Super A ligu Srbije i da leskovačka publika ponovo uživa u superligaškim utakmicama. Leskovačka „čaršija“ ima temu, priča o rukometu i prepričava dobre i loše utakmice nakon dužeg niza godina, a interesovanje za rukomet kod dece iz Jablaničkog okruga je sve veće i veće.
Bio sam kapiten ekipe RK „Dubočica” 2001. godine, koja je odigrala poslednju sezonu u rukometnoj Super ligi SR Jugoslavije, nakon čega je klub prestao da postoji, i evo sada posle 17 godina imam tu čast, zadovoljstvo i mogućnost da moji saradnici i ja pokušamo da vratimo RK „Dubočicu 54“ u elitni rang takmičenja.”

Koristim priliku da se zahvalim Saši i da mu poželim sve najbolje u njegovoj daljoj karijeri.