haris-nova

Haris Strujić – entuzijasta i borac za rukomet u Priboju

Drago mi je da danas mogu predstaviti Harisa Strujića, velikog entuzijastu, borca za rukomet u jednom velikom rukometnom gradu kakav je Priboj. Evo jedne lepe priče kroz koju će se prepoznati mnogo naših kolega.

”Priboj je izrazito rukometna sredina, koja je dala na desetine rukometnih internacionalaca i osvajača svetskih i evropskih prvenstava. Dovoljno je pomenuti Zorana Tutu Živkovića, koji je kao član RK FAP iz Priboja bio osvajač zlatne olimpijske medalje u Minhenu, Alema Toskića i Miloša Dragaša, bivše reprezentativce Srbije u rukometu i mnoge druge.

Haris Strujić je izdanak pribojske rukometne škole i jedan od najboljih rukometaša koje je Priboj ikada imao. Ovaj rukometni internacionalac rođen je u Priboju 5. januara 1982. godine, još uvek je aktivan igrač RK Priboj u Super B rukometnoj ligi, a uz Priboj igrao je i za RK Zlatar iz Nove Varoši, u HEBI Bujanovac, u Italiji, Železničaru iz Sarajeva, Bosni iz Visokog, Slobodi iz Tuzle,RK Krivaji, RK Bijeljini, igrao je u Iranu itd.. Danas je aktivan igrač u superligašu Priboju i pomoćni je trener. Stekao je diplomu Više škole za sportske trenere u Beogradu, apsolvent je na Fakultetu za fizičku kulturu, a planira i ussavršavanje putem master studija iz oblasti fizičke kulture.

Svoje bogato igračko iskustvo već nekoliko godina prenosi na plejadu mlađih rukometaša Priboja. Formirao je pionirsku selekciju, ali i žensku školu rukometa pri RK Priboj. Svakodnevno trenira i uči rukometnoj igri preko 100 dečaka i devojčica iz Priboja i okoline. Za kratak period rada sa mlađim selekcijama (godiste 2000-2001) plasirao se na državno prvenstvo. Sa selekcijom dece rođene 2002-2003 ne prijavljuje se na takmicenje, jer RK Priboj nema sredstava za egzistenciju mlađih kategorija kluba i organizovanje njihovog takmičenja. Haris Strujić je u prezentirao interesantan predlogu rukovodstvu kluba i uz saradnju klubova iz okoline, samo da bi deca igrala i učila rukomet kroz utakmice, organizovao ligu mlađih kategorija na tromeđi Srbije – Bosne i Hercegovine – Crne Gore. U nju su uključene ekipe iz Višegrada i Goražda (BiH), iz Pljevalja (Crna Gora), kao i iz Priboja, Prijepolja i Nove Varoši. Ova liga je vrlo ekonomična, na pedesetak kilometara nalaze se ovi gradovi iz tri međunarodno priznate države, deca se druže i – igraju rukomet.  Nažalost, nema sredstava da se takmiče deca iz desetak opština Zlatiborskog okruga i da potom učestvuju na državnom prvenstvu na nivou Republike Srbije. Zbog nedostatka sredstava u RK Priboj, devojčice iz Priboja igraju rukomet u susednom Prijepolju, koje je nadomak prelaska u prvoligaško društvo.

Uz sve ovo, Haris Strujić radi na fizičkim aktivnostima sa decom iz Udruženja mentalno nedovoljno razvijenih. Pomaže im da upražnjavaju fizičke aktivnost koje mogu pozitivno uticati na njihovo zdravlje. Često te aktivnosti imaju mnogo detalja i dodira sa rukometnom igro. Radi i kao trener ambasador u ’’Coca-Cola’’ aktivnim zonama gde sa mladim rukometasima radi na njihovoj fizičkoj spremi.

Haris Strujić je prinuđen da moli kucajući na mnoga vrata da se pomogne  mlađim kategorijama rukometaša. Vođen geslom da bez rukometne škole, neće biti ni perspektive u razvoju rukometa u ovom kraju koji je iznedrio plejadu poznatih rukometnih imena.

Njegova je ideja da Rukometni savez Srbije organizuje rukometne kampove u ovom delu Srbije,а nakon togada pomogne da se organiyuje liga mlađih kategorija. Veliki podrstrek za sve rukometne radnike bi bilo organizovanje nekih reprezentativnih priprema mlađih selekcija u ovom delu Srbije. Mišeljnja je da treba stvoriti mogućnosti da se pionirski i omladinski rukometni sastavi iz ovog kraja okupljaju se mesečno ili tromesečno kako bi odigravali utakmice protiv drugih regiona u Srbiji. To bi svakako doprinelo većoj popularizaciji rukometa, napretku dece, sa velikom mogućnošću da neko od njih bude u nacionalnom timu.

Rukometni savez Srbije bi trebao da od sredstava koja dobija od međunarodnih rukometnih foruma za razvoj rukometa, deo usmeri za razvoj pionirskog i omladinskog i muškog i ženskog rukometa u mestima poput Priboja, Nove Varoši i Prijepolja, gde je oduvek bilo rukometnih talenata i gde rukomet, posebno u Priboju, ima sjajnu tradiciju. Rukometni savez Srbije mora naći rešenje kako pomoći razvoju rukometnog sporta u ovom delu zapadne Srbije, kako se ne bi zbog pomanjkanja sredstava, rukometni sport ovde ugasio. Nažalost,  praksa je pokazala da nije dovoljan samo ogromni entuzijazam i ljubav za ovaj sport, koje je Haris Strujić posvetio. Ovom pričom želimo da skrenemo pažnju na mnoge trenere poput Harisa koje treba podržati i obezbediti mu minimalna sredstva za rad, a nema sumnje da će se sve uloženo višestruko vratiti.  ”

Koristimo priliku da Harisu poželimo sve najbolje i još mnogo trenerskih sezona.

pejca-nova-453x302

Saša Pejčić – povratak Leskovca na rukometnu mapu Srbije

Drage kolege, od danas ćemo započeti priče o trenerima iz raznih delova Srbije koji poseduju veliki entuzijazam, koji godinama daju veliku energiju da rukomet opstane u određenim sredinama, koji su ponovo osnovali klubove u sredinama u kojima su oni bili ugašeni itd.. U prvoj priči predstavljamo Sašu Pejčića (rođen 1973. u Leskovcu), bivšeg igrača: ”Dubočice”, ”Železničara” (Niš), ”Rudara” (Kostolac), ”Hebe”, ”Mladosti” (Čačak), koji je pre desetak godina sa svojim prijateljima ponovo pokrenuo ugašeni klub u jednom od najvećih rukometnih centara, u Leskovcu. Saša je mlad, ambiciozan, vredan čovek koji želi da njegovi Leskovčani ponovo gledaju mečeve rukometne Super A lige. Kao trener je radio u klubovima: ”Meteor”, ”Hisar” i ”Dubočica 54”. Pored toga je radio je na kampovima RSS i bio član stručnog štaba reprezentacije Srbije (deca rođena 1998. godine). Evo njegove priče:

”Rukomet je na jugu Srbije počeo da se igra mnogo pre nego što je 1957. godine prvi put formirana prva savezna liga SFRJ . U toj prvoj takmičarskoj sezoni rukometni klub u Leskovcu je nastupao pod imenom DTV „Partizan“, nakon čega menja ime u „Dubočica“ i pod tim imenom nastupa sve do 2001. godine. Najbolji rezultati RK „Dubočice“ su osvojeno treće mesto u prvoj ligi Jugoslavije, kao i više puta osvojen Kup Srbije. Leskovac je iznedrio veliki broj igrača kako sa reprezentativnom, tako i sa internacionalnom karijerom, od kojih treba pomenuti reprezentativce: Zoran Cvetanović, Girić, Tometić, Dragoslav Pavlović, Radomir Kostić…, a sa internacionalnom karijerom: Gaćina, Stojiljković, Stojković, Popović, Petković, Miljković…..
U ovom klubu je nastupalo dosta dobrih klubskih igrača, a neki od njih su postali i vrhunski treneri: Dušan Perišić-Žuća, Radomir Kostić-Crni, Svetozar Đile Jovović i mnogi drugi.
U staroj Jugoslaviji Leskovac je bio jedan od značajnih rukometnih centara. „Dubočica“ je sa manje ili više uspeha igrala savezni rang takmičenja sve do 2001. godine kada klub, na veliku žalost ljubitelja rukometa, zbog teškog finasijskog stanja, prestaje da se takmiči. Došlo je do gašenja kluba, u trenutku kada se on nalazio u elitnom rangu takmičenja. Tada u Leskovcu košarka preuzima primat i veliki broj dece bira baš ovaj za sport. Rukomet zapada u veliku krizu, interesovanje za bavljenje ovim sportom opada, tako da nekadašnji ponos leskovačkog sporta – „rukomet“ gubi svoj primat.
Rukometni veterani iz Leskovca osnivaju klub pod imenom „Dubočica 54“, da bi bar na neki način sačuvali ime nekadašnjeg kluba od zaborava. Od 2005. godine klub je registrovan i kao takav se takmiči i dan danas. „Dubočica 54“ se takmičila u Prvoj ligi istok sve do 2015. godine kada klub dobija šansu da se takmiči u Super B ligi Srbije.
U klub dolaze bivši igrači „Dubočice“ sa ciljem da klub stabilizuju, naprave selekcije mlađih kategorija i stvore uslove za takmičenje u Super B ligi Srbije. RK „Dubočicu 54“ danas vode treneri Siniša Mičić i Saša Pejčić, a klubom upravljaju direktor kluba Saša Miljković i predsednik Igor Raković.
Treba napomenuti da je ekipa sastavljena isključivo od igrača iz Leskovca, što pokazuje da Leskovac i dalje ima dobru školu rukometa.
Posebna pažnja u klubu posvećuje se radu sa mlađim kategorijama, s tim da je podršku u ostvarivanju ovog zadatka pružao RK „Meteor“ koji vrši selekciju najmlađih igrača i uči ih osnovama rukometa. Nakon što najmlađi igrači prevaziđu uzrast mini rukometa, zahvaljujući dobroj saradnji između naša dva kluba, RK Meteor ustupa igrače drugoj ekipi RK „Dubočica 54“. Mladi irači u Leskovcu kalili su se i u RK Hisar iz Leskovca koji nastupa u Prvoj ligi istok Srbije.
Prve godine takmičenja u Super B ligi Srbije stabilizovali smo klub i zauzeli 7. mesto u konkurenciji od 12 ekipa. Finansijska situacija u klubu je, uz veliku pomoć grada Leskovca, stabilizovana, tako da klub nema dugovanja. Uspeli smo u tome da se u Leskovcu ponovo na dnevnom redu nađe rukomet. Sada spadamo u klubove sa prioritetom za grad Leskovac.
Potajna želja svih nas koji smo se prihvatili posla je da „Dubočicu“ nakon 17 godina vratimo u Super A ligu Srbije i da leskovačka publika ponovo uživa u superligaškim utakmicama. Leskovačka „čaršija“ ima temu, priča o rukometu i prepričava dobre i loše utakmice nakon dužeg niza godina, a interesovanje za rukomet kod dece iz Jablaničkog okruga je sve veće i veće.
Bio sam kapiten ekipe RK „Dubočica” 2001. godine, koja je odigrala poslednju sezonu u rukometnoj Super ligi SR Jugoslavije, nakon čega je klub prestao da postoji, i evo sada posle 17 godina imam tu čast, zadovoljstvo i mogućnost da moji saradnici i ja pokušamo da vratimo RK „Dubočicu 54“ u elitni rang takmičenja.”

Koristim priliku da se zahvalim Saši i da mu poželim sve najbolje u njegovoj daljoj karijeri.

marijana

Sportski psiholog Marijana Mladenović – ”Šampion se rađa ili postaje”

Imam posebnu čast i zadovoljstvo da na sajtu Zajednice trenera RSS predstavim spotskog psihologa Marijanu Mladenović, profesorku sa Visoke sportske i zdravstvene škole u Beogradu. Profesorka Mladenović je i članica stručnog štaba ženske rukometne reprezentacije Srbije od oktobra 2014. godine i učestvovala je na EP 2014/2016 i SP 2015. godine. Pored rada u rukometu, stalno je angažovana kao predavač na programima stručnog osposobljavanja sportskih trenera i kao predavač na specijalističkim studijama za sportske trenere. Bavi se istraživanjem motivacije u sportu i motivacionih pristupa sportskih trenera. U praktičnom radu bavi se psihološkim testiranjem i psihološkom pripremom sportista. Član je evropske federacije sportskih psihologa (FEPSAC). Autor je i mnogobronijh naučnih radova. Imajući u vidu njeno znanje i iskustvo, pozvali smo je da za naš sajt
predstavi interesantne teme, koje mogu biti od velike koristi svim našim kolegama:

ŠAMPION SE RAĐA ILI POSTAJE

”Anksioznost je jedna od karakteristika ličnosti koje u procesu selekcije posluže kao kriterijum da li će neki sportista biti šampion ili ne. Ako trener uoči da je sportista zabrinut, uplašen, nesiguran, nervozan, sniženog kapaciteta da izdrži pritisak u takmičarskoj situaciji, sklon da se obeshrabri, uz pokazatelje na planu ponašanja koji jasno ukazuju da ima tremu, najverovatnije će takvog sportistu izostaviti iz takmičarske situacije.
Anksioznost je jedna vrsta straha. Za razliku od ’’klasične’’ uplašenosti od realnih opasnosti, smatra se da je anksioznost preuveličavanje nepovoljnih okolnosti i stalno iščekivanje nepovoljnog ishoda, iako to tako ne mora da bude u realnosti. Na primer, ukoliko se dogodi da doživite neko neprijatno iskustvo, kao što je nezgodna intervencija kod zubara, emocija straha je prirodna reakcija, koja ima svoj biološki svrsishodni smisao. Ali, ako svaki put kada vidite beli mantil i osetite karakterističan ’’miris’’ koji vas asocira na zubarsku ordinaciju, osetite neprijatnu emociju, reč je o anksioznosti, a ne o realnom strahu. Jer, ne znači da će svaka intervencija koju doživite u zubarskoj stolici biti jednako neprijatna. Slično je i u sportu. Ali za sportsku situaciju karakteristično je da zapravo uvek sa podjednakom verovatnoćom mogu da se dogode i pozitivni i negativni ishodi.
Važno je naglasiti da postoje vrste anksioznosti koje je važno razlikovati i prepoznati. Jedna vrsta, odnosi se na telesno uzbuđenje koje se ispoljava kao unutrašnje psihofizičko treperenje i diskretna napetost celog tela, u situacijama koje doživljavamo kao značajne i važne. U određenoj ’’dozi’’, telesna napetost je i neophodna, jer omogućava da održimo potreban nivo budnosti i koncentracije. Sportisti često takvo pozitivno stanje telesne tenzije nazivaju i ’’dobra trema’’ ili ’’pozitivna trema’’. Takva trema obično postoji neposredno pred početak takmičenja i kako počne takmičarska situacija tako se ’’povlači’’. Ali, anksioznost na somatskom planu može da preraste i u simptome koji su izuzetno neprijatni, ne prestaju sa signalom za početak takmičenja i ozbiljno mogu da ometaju učinak sportiste na takmičenju.
Pored somatske anksioznosti, postoje i druge vrste aksioznosti, koje u prvom redu treneri i roditelji, nekada potpuno nesvesno podržavaju i raspiruju, a mogli bi mnogo da učine upravo na ’’suzbijanju’’ ovog psihološkog ’’korova’’. Posebno nezgodna ’’biljka’’ te vrste je anksioznost koju nazivamo kognitivna anksioznost. Treneri, roditelji, menadžeri, mediji, publika… mogu da predstavljaju izvor velikog pritiska na sportistu. Očekivanja drugih ljudi prerastaju u lični unutrašnji ultimatum da se određeni rezultat mora ostvariti, a onda utakmica ’’između ušiju’’ počinje pre nego što je počelo takmičenje na sportskom borilištu. Sportista počinje da razmatra sve moguće ishode, među kojima su oni najnepovoljniji sve više u prvom planu. Kako se pojačava slika loših ishoda, tako se pred očima sportiste ređaju sve loše posledice neuspešnog nastupa na takmičenju. I, umesto da takmičenje započe sa pozitivnim stavom o ishodima takmičenja, sportista je potpuno zbunjen i upetljan u svoje sopstvene ’’šta…ako’’ smicalice. Nevolja sa kognitivnom anksioznošću je što argumentacija kojom preplavljuje sportistu zapravo nije neosnovana. Možete izgubiti na takmičenju sa jednakom verovatnoćom, kao što možete i pobediti. Pitanje je na koji ishod usmeravate svoje napore. Od početka bavljenja sportom, pa do seniorskih visina, kognitivna anksioznost može da ’’vreba’’ iza svakog ’’ćoška’’.
Kada se anksioznost, somatska ili kognitivna, pojavi na ranom uzrastu, treneri su skloni da označe dete ili mladog sportistu kao netalentovanog, jer u jednom aspektu – psihološkom, ne pokazuje dovoljno mentalne čvrstine i otpornosti na stresne takmičarske situacije. Alternativa je da pokušaju da svu decu rasterete pritiska da se određeni nivo postignuća mora ostvariti. Neka postignuto bude samo mera ’’prolaznog vremena’’ onoga što je u sportu naučeno i uvežbano, koja ukazuje koliko i kako treba raditi dalje, a ne britva koja odvaja buduće šampione od ostalih ’’smrtnika’’.
Jer, čak i na seniorskom nivou, postoji mogućnost da sportista koji nikada tokom svog ličnog i sportskog razvoja nije iskusio osećanje anksioznosti, dođe u situaciju kada ga anksioznost preplavi u svojoj punoj gorčini.
Klasična literatura iz sportskih nauka, kao i tvrdokorni stavovi iz prakse, reći će da je anksioznost siguran pokazatelj da li je neki sportista rođeni šampion ili ne.
Profesionalno iskustvo autora ovih redova to ne potvrđuje. Šampioni se ne rađaju. Oni sami sebe stvaraju. Tako što prepoznaju svoje slabosti, među njima i anksioznost, i usmeravaju svoje napore da ih otklone. Onda postaju šampioni.”


olja-kecman-958x639

Olivera Kecman – put od igrača do trenera u Danskoj

Mnogi treneri se pitaju u čemu je tajna tehničke obučenosti danskih igračica ili igrača.

Šta oni to rade na treninzima mlađih kategorija pa sve to znaju.

Pravi odgovor smo potražili Olivere Kecman koja živi i radi u pomenutoj zemlji više od 15 godina.

Olja je nakon veoma uspešne igračke karijere, bila prvi strani direktor jednog danskog kluba, a sada više nego uspešan trener tima SønderjyskElitesport A/S. Podsećanja radi ona je bila član reprezentacije Jugoslavije koja 2001. godine osvojila bronzanu medalju na SP. Mišljenja sam da nam Olja može u mnogome pomoći u ”otvaranju vrata” još kvalitetnijeg rada i preneti značajna iskustva iz jedne od najuspešnijih rukometnih zemalja. Ona je jedna od retkih osoba koja nesebično nudi pomoć za praćenje seminara, usavršavanje trenera. U nekoliko nastavaka ćemo predstaviti Olju i njen rad u Danskoj, a prva tema je njen put od igrača do trenera:

”Definitivno najlepši posao je biti profesionalni igrač, samo što puno igrača nije svesno toga dok se zavesa na javnoj sceni spusti i reflektori ugase..

Imala sam sreću da sam igrala rukomet u Danskoj  i od prvog dana sam morala da se prilagodim drugačijim obavezama i zadacima vezano za učinak kao igrač van terena..

U Danskoj se igrači puno koriste u razne svrhe koje koriste klubu: saradnja sa sponzorima, sa navijačima, rad u klubu sa mlađim kategorijama, aktivna popularizacija kluba…To je naravno i vrlo logično, jer smo mi kao igrači ambasadori kluba. Publika dolazi da gleda igrače, klupsko ime samo nije dovoljno da se stvori potrebna euforija,  bez igrača koji znaju i igrom na terenu, a i davanjem sebe publici ”van terena”.

Tako sam i ja po ugovoru dobila da budem deo U12 ekipe – devojčice do 12 godina. Morala sam 2 puta nedeljno da dolazim na njihov trening, učestvovala sam u razlicitim situacijama, a uglavnom sam imala zadatak da se indivindualno posvetim igračima na poziciji na kojoj sam ja igrala, ujedno sam morala da imam i kontak  sa roditeljima, jer je bitno da roditelji imaju pravu sliku o svom detetu i šta je potrebno da bih se imala jedna uspešna profesionalna karijere ..

Na svakom početku sezone smo morali da budemo na raspolaganju svoj deci iz podmlatka da mogu da čuju našu priču, odricanja. Deca su mogla  slobodno da postavljaju pitanja koja su ih interesovala.

Tako već od početka kao aktivni igrač imaš kontakt sa trenerskim poslom. Prenositi svoja iskustva drugima je lep i zahvalan posao. Ali u to vreme nisam imala odgovornost, to su imali njihovi treneri. Po završetku aktivne karijere kao i mnogo mojih kolega igrača i igračica mora da bira posao nakon karijere. Na sreću ovde svi uz rukomet se paralelno pripremaju za život posle rukometa, igračka karijeraznačajno olakšava nalazak civilnog posla. Svi žele da zaposle uspešnog sportistu, jer znaju da imamo disciplinu, organizovanost, da su vredni radnici, jer inače bez tih kvaliteta ne može se napraviti ni uspešna igračka karijera.

Svi mi, kao igrači, poželimo da na kraju karijere ništa više sa rukometom nemamo, radujemo se najzad slobodnim vikendima, da nikad više ne obuvamo patike za trcanje ili da idemo u teretanu (bar ne zato što treba), ali….

Rukomet je za mnogo ljudi, koje ja znam, ne posao već ljubav.

Tako da i posle male pauze takvi žele da se vrate rukometu.

U Danskoj imamo prednost u trenerskom školovanju, tako što, ako je neko igrao 6 godina na najvisem nivo (Danska super liga, u reprezentaciji, internacionalne najjače lige) oslobođeni smo prva dva nivoa trenerske skole.

Ta prva dva nivoa su 8 kurseva po nedelju dana. Svaki od njih se završava polaganjem ispita iz pređene oblasti. U tom delu je tema ’’mini rukomet’’ i rad sa decom do 12 godina. Tehnika napada, tehnika odbrane, pedagoski uticaj trenera u tom uzrastu, tehnika golmana za taj uzrast. Treba napomenuti da svaki klub snosi troškove za svog trenera, odnosno opština koja nadoknađuje ta sredstva. treneri prva dva nivoa moraju da rade u klubu najmanje dve godine da bi mogli da nastave školovanje.

Mi koji smo imali sreće da igramo dugo godina na najvišem nivou možemo odmah da šaljeno zahtev za upis 3. nivoa (LICENCA 1).

U Danskoj još uvek nije obaveza imati licencu ili diplomu za rad na najvišem nivou. Time je, po meni, još zanimljivije pričati o svesti, o rukometu i školovanju, da svi treneri idu na školovanje i usavrsavanje. Danas niko u super ligi Dansek ne radi ukoliko nema Licencu 1, a mogu izneti činjenicu da svi treneri super lige imaju danski Master coach ili su poceli sa pohađanjem modula za Master coach.

Ja sam dobila dozvolu Danskog Rukometnog saveze da zapocnem trenersku školu za Licencu 1.

Ovo skolovanje je podeljeno u 6 tema

  • Napad
  • Odbrana
  • Rad sa golmanima
  • Fizicka priprema
  • Psihologija
  • Anatomija i povrede

Svaka tema je predavanje i grupni rad u trajanju od 1 nedelje. Prvi dan nas podele u grupe od 3 trenera i dobijamo svoju ekipu za koju smo zaduzeni cele nedelje. Mi određujemo kada će da spavaju, kada da ustaju, kakva će ishrana da bude, koliko će da  treniraju, kada će da imaju slobodno itd.. Kao da ste na pripremama  sa dodeljenom selekciojom. Instruktori Rukometnog Saveza Danske nam svako veče daju zadatke za sledeci dan (na primer napad na 3-2-1 ili  na 6-0 ili odbrana 4-2 ili fizicka priprema u prvenstvu pred finale itd). Svako veče nov zadatak za sledeci dan zavisno na kojoj temi smo na predavanjima. Onda moje kolege i ja treba da napravimo plan za sledeći dan trening.  Svako od nas vodi trening u trajanju od 1 sata.  Na kraju dana su utakmice, gde se menjamo u odnosu na to da li smo šef trener ili asistent. Bitno je da umemo da funkcionišemo i prođemo u obe situacije. Navedeni moduli se završavaju za 1,5 godina kada ste  ambiciozni.

Nakon toga moramo da radimo na najvišem nivou 1 i super ligi godinu dana, da bi mogli da izadjemo na diplomski. U tih godinu dana naši mentori dolaze ne najavljeni na treninge i utakmice. Gledaju nas i posle toga postavljaju pitanja u odnosu na rad, taktiku ponašanje i ostalo relevantno za trenerski posao.

NAkon godinu dana rada je diplomski ispit, koji traje nedelju dana. To je princip priprema (uvek je rad sa decom od 16-18 godina tih nedelju dana) gde se svih 6 tema primenjuje. Nov zadatak svaki dan i mentori koji nas prate 24 sata u našem radu i komunikaciji.

Na ovom delu jedan dan dobijamo obuku o komunikaciji sa novinarima, i posle svake večernje utakmice imamo interviju sa novinarima koji uopšte nisu naivni, jer oni imaju zadatak da postavljaju veoma neugodna pitanja, što je svakako jedan od testova. U mojoj grupi od 12 trenera, 7 je položilo. Mi koji smo polozili imamo pravo da idemo na Master Coach, a ostali opet moraju da rade 1 godinu da bi mogli ponovo da pokusaju da dođu do licence 1.

Master Coach je trenerska skola koja traje 2,5 godine. Relativno je skupa i zahtevna. Ali to, što je za mene bitno, koliko god mi svi mislili, bivši igrači, da sve znamo, i koliko god smo lako kritikovali naše trenere za taktičke ili druge greške, jednostavno ovde smo svi svesni da neznamo sve. Trenerski posao je veoma kompleksan, znanje je jedno, ali komunikacija, psihologija, fizicki deo koji ovde svaki trener mora da zna kako se radi, iako svi u klubovima imaju trenera za fizicku pripremu, naš zadatak kao šef trenera je da im kažemo šta želimo i kad šta želimo da radimo po tom pitanju.

Ja sam zavrsila prvu godinu, ponosna i srecna da sam u grupi sa sadasnjim trenerom ženske reprezentacije Danske Klaus Bruun i novim trenerom muške reprezentacije Nikolaj Jakobsenom,  koji je trener Rhein –Necker Lowena.

U Danskoj ne treba, za sada, diploma Master Coach da bi radili u super ligi ili bili treneri reprezentacije, ali je svima nama u interesu da se usavršavamo, skupljamo i razmenjujemo iskustva i da dalje učimo…”

Koristim priliku da se zahvalim Olji što nam je izašla u susret i nadamo se da ćemo uskoro nastaviti sa novim informacijama iz danske škole rukometa.


zoran_zivkovic

Zoran Tuta Živković o tek završenom SP, kvalifikacijama za EP

Velika mi je čast i privilegija da na sajtu zajdenice trenera RSS iznesemo mišljenje jednog od najboljih (po mnogima najboljeg) trenera Srbije svih vremena Zorana Tute Živkovića o tek završenom SP, ali i o započetim kvalifikacijama za EP. Poluparni ”Tuta” (tako ga valjda poznaje 95% ljudi na zemaljskoj kugli) se rado odazvao našem pozivu. Zoran Živković je prvo imao blistavu igračku karijeru, krunisanu olimpijskim zlatom 1972. u Minhenu, a nakon toga, Bogu hvala, još blistaviju trenersku karijeru. Prvo je bio saradnik Branislavu Pokrajcu na SP 1982 (sredbna medalja), i na OI 1984 (zlatna medalja). A Iza toga dolaze još veći uspesi, prvo kao trener Metaloplastike 1985. osvaja Kup evropskih šampiona, a 1986. je pokorio ceo svet kao selektor Jugoslavije krunišući zlatni niz jedne nezaboravne generacije. Nakon godina sankcija, ratova… ponovo predvodi, jednu novu generaciju na njihovom prvom velikom takmičenju, EP 1996, kada naš tim osvaja bronzanu medalju. Nakon manje pauze je na SP 1999 (trajalo dok je bombardovana Srbija) dovodi reprezentaciju do nezapamćenog uspeha – bronzane medalje. Pored naše, bio je selektor Egipta i Tunisa sa kojima je učestvovao na velikim takmičenjima, a ostaće zapamćen najveći uspeh Egipta na SP 2001. kada su osvojili 4. mesto. Tada je avion sa rukometašima u Kairu čekalo oko milion i po ljudi. Evo kako je legendarni Tuta video dešavanja na SP :

”SP je bilo zaista mesto na kojem su viđene veoma dobre utakmice. Nekoliko reprezentacija je iskoristilo priliku da podmladi svoje sastave nakon OI u Riju, kao što je Francuska uvela nekoliko veoma dobrih mladih igrača, a neke su opet došle u veoma iskusnim sastavima želeći da osvoje medalju. Moram istaći da mi se ne sviđa sistem takmičenja, gde reprezentacije koje su pobedile sve utakmice u grupnoj fazi, sa jednim slabim danom i porazom u 1/8 finala nisu uspele da se kvalifikuju u završnicu takmičenja kao što su Nemačka i Danska. Po meni su najlepši rukomet igrale Švedska, Danska (dok nije ispala) i Norveška. Oni su bili tehnički najdoteraniji, ”moderni” u  tranziciji, kontranapadu, sistemi u napadu su bili tačni, precizni, baš kao što ja volim. Što se tiče Francuske, ona je napravila očekivani rezultat, a ono što ih posebno krasi ,već godinama, je da najvažnije utakmice igraju najbolje, u ovom slučaju polufinalnu i finalnu utakmicu. Veoma mi se svidelo kako je Veselin Vujović pripremio Sloveniju za jedno veliko takmičenje. Selektorao je mlad tim sa velikom perspektivom i od njih se mogu očekivati veoma dobri rezultati na narednim takmičenjima. Hrvaska je igrala dobro do tog nesrećnog meča u 1/2 finalu. Utakmica za bronzanu medalju u kojoj su ispustili veliku prednost im je teže pala, ali to je sport i dešava se. Ono što je još interesantno na SP je bila primena novih pravila. Skoro sve repreznetacije su igrale 6/6 kada su imale igrača manje, 7/6, pa čak i 7/5. Neke reprezentacije su to igrale veoma dobro, ali se kod nekih videlo da to i nisu najbolje pripremile. Ova pravila daju mogućnost da praktično veliki deo meča igraš sa igračem više i da imaš prednost, ali u tim napadima treba dobro osmisliti napad i doći u šansu za postizanje gola da bi se nakon toga izvršila izmena i moglo kvalitetno da se brani. Sigurno je da će se u budućnosti to koristiti još više, ali treba očekivati i da se nađu adekvatna odbrambena rešenja za takve napade.”

Iskoritili smo priliku da gospodina Živkovića pitamo i o kvalifikacijama za EP :

”Poljska je na SP dovela veoma podmlađenu reprezentaciju iz mnogih razloga, i oni su bili jedna od retkih evropskih timova koji se nije kvalifikovao u najboljih 16. Sada ostaje da se vidi da li će Dušebajev vraćati iskusnije igrače, ili će nastaviti sa podmlađivanjem tima. Rumunija je pobedila obe utakmice i to rezultatski veoma lako sa 4//5 razlike. Vidi se da je trener Barselone, koji ih predvodi, uneo neke novine, nisam ih gledao, ali sam čuo da imaju nekoliko dobrih igrača, ali i da je prevaga bio golman. Što se tiče naše reprezentacije,ona je odigrala odličan meč u Poljkoj, ali je zaista bilo neočekivano da izgube u Nišu protiv Belorusije. Predstoje još 4 meča i ja mislim da uz dve pobede na domaćem terenu i jednu na strani možemo zauzeti drugo mesto ili da budemo najbolja treća koja će se kvalifikovati na EP. Imamo kvalitet da Rumuniju lii Belorusiju savladamo na gostujućem terenu i mislim da smo na dobrom putu.”

Koristimo priliku da se zahvalimo Zoranu Tuti Živkoviću na izdvojenom vremeu, da mu poželimo dobro zdravlje. Nadamo se da će i narednom periodu ponovo biti naš dragi gost.

Stefanovic-Ivry1

Najava finala SP – Rastko Stefanović

Francuska – Norveska

Finale se ne igra, finale se pobedjuje.

Obogacena dolaskom mlade fantasticne generacije (Fabregas i Remili su dva od tri najbolja strelca a jos nemaju 22 godine) selekcija Francuske leti do finala na « svom Mundijalu » bodrena sa vise od 10 000 odusevljenih gledalaca u Nantu, vise od 15 000 u Parizu i blizu 30 000 u Lilu nikada prije vidjenom u rukometu.

Oplemenjena sa trenerskim dvojcem Dinart-Zil i mozda zadnjim velikim takmicenjem za dvojac Omejer-Narcis ostaje im da veceras u 17h30 prodju zadnju prepreku i popnu se na poslednju stepenicu.

Ocekivanja su velika a kako i ne bi bila. Budzet francuske rukometne federacije u 2017-oj godini je 24 miliona € (9 miliona € od sponzora) npr. 2006-e godine je bio 12 miliona € (3 mil. od sponzora) 2006-e godine je broj licenciranih igraca bio 350 000 a 2017-e godine je taj broj porastao na 550 000 licenciranih. Da bi bili sponzor reprezentacije minimalna suma je milion €. Sponzorima je zanimljivo sto su rukometasi pristupacni kao npr. kada zamole Nikolu Karabatica da potpise 100 majica on to uradi sa zadovoljstvom dok takav slucaj nije recimo sa fudbalerima.

Ne kazem da igraju pare ali jako je bitna struktura kao sto je imaju francuzi. Imaju proizvod lepo upakovan, da li u vidu prvenstva ili reprezentacije i to dobro prodaju. Dugogodisnji rad im se je isplatio.

Norveska reprezentacija je prvi put u velikom finalu na SP-u. Reprezentacija koja je dobila pozivnicu od IHF-a. Najveca zvezda je Sander Sagosen (21) koji je izabran za najboljeg srednjeg beka na EP-u 2016-e u Poljskoj momentalno igra u Danskom Alborgu a od sezone 2016/17 ce biti clan francuskog PSG-a. Jos jedan dokaz da u sport ne postoje stari i mladi igraci vec postoje samo dobri i losi (manje dobri). Da li je tako i na nivou reprezentacija ? « Stara » Francuska je sve osvojila a « mlada » Norveska nista. To cemo zaboraviti, a zaboraviti cemo i utakmicu u grupi gde su trikolori pobedili 31-28, zaboraviti cemo i sve statiske i cekamo veliko finale gde Francuzi nece dozvoliti, kao ni do sada, ciste suteve bekova iz idealnih pozicija. Jos jednom ce hteti pokazati snagu a mozda i svoju najbolju utakmicu, nosena publikom u prepunom Bersiju. Ili ce Sagosen, Mirhol i drustvo napraviti veliki pritisak na domacina i napraviti veliko iznenadjenje.

Da li moze norveska odbrana da zaustavi francusku tesku artiljeriju bekova i fizicki im se suprotstavi pa da iz te dobre odbrane razvija svoju brzu igru je vise pitanje za njihovog trenera Kristijana Bergea. Racunam da ce Norvezani prikazati veliku zelju i veliku utakmicu jer samo tako mogu parirati favoriziranim Francuzima. Morati ce da imaju nesto « vise » od igre. Sport je zanimljiv jer sedesavaju velika iznenadjenja a u stvari « finale se ne igra, finale se pobedjuje »

sp-cirkovic

Finale SP iz ugla Đorđa Ćirkovića

Posebno zadovoljstvo imam što možemo podeliti i mišljenje o finalnoj utakmici i Đorđa Ćirkovića :

”Lopta ne laže!”

Francuska- Norveška, potpuno zasluženo. S jedne strane, domaćin Svetskog prvenstva i petosruki svetski prvak, a s druge najprijatnije iznenađenje prvenstava, ekipa koja je ulaskom u finale osvojila prvu medalju za norveški muški rukomet. Sam pogled na istorijsku dimenziju ovog susreta sugeriše pobednika.  Dakle, pariska pitalica glasi- Mogu li Vikinzi u Bersiju do čuda?

Komparativna analiza timskih statistika sutrašnjih finalista „kaže“ da ne bi bilo nikakvo čudo da Norveška pobedi.

Ukupan šut –    FRA 249/382 (65%); 6m 88/129,krilo 26/37, 9m 55/113, 7m 19/28                                                                 NOR 248/395 (63%); 6m 60/96, krilo 42/58, 9m 57/121, 7m 18/29

Kontanapad-              FRA 45/57      NOR 60/77

Asistencije-                 FRA 141          NOR 146

Tehničke greške-        FRA 84            NOR 73

Ššta ne piše u ovoj statistici? Kako reče Veselin Vujović po završetku prvog polufinalnog meče „Jedno je pričati i gledati,  a sasvim drugo je igrati protiv Francuza. Mnogo su jaki na terenu“. Dakle nigde ne piše koliko „bole“ ti kontakti francuske odbrane, odnosno koliko troše protivničke napadače. Takođe, ne postoji podatak koliko je puta odbrana „pomogla“, tako što je susedni igrač napravio prekid. Ne piše nigde da su Francuzi dobili svako drugo poluvreme  i da su procenti šuta protivnika padali kako se utakmica bliži kraju. Zatim ne piše da je samo jedan gol u polufinalu protiv Slovenije postignut u sadejstvu tri igrača, ostali golovi su postignuti isključivo kroz igru 1 na 1 i 2 na 2. Na tom meču skoro svi francuski bekovi su  postigli gol udarcem van 9m (bez kontakta) ali i tako što su izdržali duel (odmbrambeni igrač na leđima). Ovim podacima želim da naglasim ono što je za rukometnu  javnost možda i očigledno- Francuska je fizički besprekorno pripemljena ekipa. S druge strane jasno je (ne baš svima) da za njih pobeda nije događaj nego proces (zato oni i kada ništa ne valjaju nisu loši).

Turnirske okolnosti. Ovo nije samo finalni meč već deveti meč u 18 dana koliko traje turnir. U tom kontekstu nije zanemarljivo što će domaćin imati dan odmora više. Zatim, Norvežani su svoje polufinale sa Hrvatskom u energetskom smislu odigrali po principu „oll aut“ sa sve produžetcima i sa ogromnim slavljem koje je na parketu posle meča trajalo još 20 minuta.  Bjornesen (7:22) i Jondal (7:10) su proveli na terenu gotovo dva sata više od Ludovika Fabregasa (5:33), koji je francuski igrač sa najviše minuta na parketu.  Veliko je pitanje da li će ova mlada ekipa, koja će dve noći spavati sa srebrnom medaljom imati energije da je u nedelju oboji u zlato.

Taktički aspekt. Paradoksalno zvuči ali očekujem taktički veoma predvidljiv meč u kojem će obe ekipe početi sa 6-0 odbranom. Norvežani će tako i završiti meč, dok će Francuzi u jednom delu meča , verovatno „ponuditi“ i zonu 5-1. Ako Francuzi adekvatno odgovore na norveški kontranapad koji je vremenski-prostorno usklađen do savršenstva biće u ogromnoj prednosti jer pozicioni napad nije oružije koje će Norvežane odvesti do zlata. Ako  i Bergerud izgubi duel  protiv francuskih golmana mislim da ćemo gledati nezanimljivo finale.

Prvi put Karabatić nije u ulozi čovek-tim i čini se da su Remili, Dipanda, Port i Abalo (desna strana napada postigla skoro polovinu golova protiv Slovenije) napravili sjajan balans unutar tima.

Eventualni scenarijo za senzaciju: Bergerud mora da ima „noć skuplju vijeka“, kontarnapad Norvežana mora da donese 30% golova uz minimum tehničkih grešaka. Otvaranje utakmice mora da bude na strani Norvežana kako bi se psihološki pritisak na domaćina pojačao.  Centralni igrači odbrane moraju dobiti 9 od 10 duela 1 na 1. Ako pročitate negde izjavu pre meča da idu da uživaju u finalu sa domaćinom jer nemaju šta da izgube, znajte da će lagano izgubiti (posle meča svi govore da nije nikakvo uživanje igrati sa Francuzima). Ili si Viking ili nisi. Sve ostalo je skretanje pažnje.

Pun Bersi, tradicija, iskustvo, širi roster, manja energetska potrošnja do finala, veći taktički potencijal sve osim mojih simpatija je na strani Francuza. Uživajmo, jer kao što rekoh, lopta neće slagati.

P.S.  O društvenom tretmanu rukometnog sporta u Francuskoj, menadžmentu sportskog događaja, zarađenom novcu od organizacije, proširivanju baze…nekom drugom prilikom!”

vladan-jordovic

Finale SP – najava Vladan Jordović

SP dolazi do vrhunca. Ostala je da se odigra on najbitnija utakmica, da vidimo koja je najbolja reprezentacija na svetu!!! Vladan Jordović je podelio svoje mišljenje za sajt zajednice trenera:

Posle najave utakmica prvog dana, imam zadovoljstvo da sa vama, poštovane kolege,

podelim i utiske pred finalni susret. Trebaće sigurno vremena da se svima iz rukometnog sveta

saberu utisci, urade analize o prikazanom nivou rukometne igre, kao i nivou organizacije i spektaklu

kakav smo imali prilike da gledamo. Sa sigurnošću mogu da tvrdim, da je svima kojima je rukomet

u srcu, bilo „toplije“ oko srca ovog hladnog janura zbog svega demonstriranog tokom ovog

Svetskog prvenstva.

Pre nego što iznesem neka zapažanja o igri domaćina, kao prvog i očekivanog

finaliste, da se u par rečenica osvrnem i na kompletan turnir. Iskren da budem, nisam očekivao da

će nivo kvaliteta igre biti na viđenom nivou, imajući u vidu da je ovo treće veliko takmičenje u

jednoj godini. Razlog više za takvo očekivanje je činjenica da je ovo prvo veliko takmičenje u

novom olimpijskom ciklusu. No, bez obzira na pojavu mladih igrača, delimične smene generacija u

nekoliko reprezentacija, gledali smo kvalitetan turnir. Tokom takmičenja imali smo i iznenađenja i

neizvesnost. Od čudesne pobede Čilea, preko šokantne eliminacije Danske i Nemačke, do neizvesne

borbe Makedonije, Islanda i Tunisa za prolaz iz grupe. Šta tek reći o polufinalu između Norveške i

Hrvatske gde smo gledali i produžetke.

Nova pravila su potpuno implementirana u igri, o efektima će se pričati i ubuduće jer

su mišljenja sportskih stručnjaka podeljena. Zamena golmana u situacijama kod isključenog igrača

ili uopšte kod situacija 5-6, 5-5, 4-6 je nešto što su sve selekcije upotrebljavale i to skoro

konstantno. Videli smo i 7-5 u igri reprezentacije Norveške. Jedino je selektor Belorusije Ševcov

ovde ostao malo konzervativniji. Uspešnost ovog taktičkog elementa, upotreba sa ciljem produženja

napada i „trošenjem“ vremena, sa većom ili manjom dozom rizika i generalno uticaj na sam ishod

utakmice, sigurno će biti predmet podrobnih analiza odmah posle prvenstva. Što se tiče igre 7-6,

najviše toga smo videli kod reprezentacije Makedonije. Selektor Červar je najveći deo utakmica

igrao sa ovom taktičkom varijantom. Uglavnom smo gledali situaciju sa pivotmenima između

odbrambenih igrača broj 2i, te broj 4i5, a sa Lazarovim na srednjem beku. Ovim taktičkim

opredeljenjem reprezentacija Makedonije zadavala je velike probleme protivnicima. Selektor

Hrvatske reprezentacije Babić takođe je značajan deo vremena tokom utakmica igrao sa 7 igrača.

Doduše koristio je drugačiji model. Jedan pivotmen je stajao na uskoj a drugi na širokoj poziciji

kod bliže aut linije i nakon širokih zabadanja u pripremi i opterećivanja odbrane na toj strani, taj

pivotmen se brzo menjao. U igri ostalih reprezentacija se primena ovog elementa može podvesti

pod taktičko iznenađenje, koje se koristi u nekom kraćem vremenskom periodu ili kod nepovoljnog

rezultata kao „slamka spasa“.

Šta da kažem o Francuskoj reprezentaciji a da nije već rečeno ili viđeno? Još od vremena

Štoklana, nisu „ Galski petlovi „ imali takve levoruke igrače na desnoj napadačkoj strani. To je za

mene neka prva impresija. Raznovrsnost opcija sa Remilijem (1995), Dipandom (1988),

Porteom(1990), Dika Memom(1997) je neka nova snaga. Nije ih poremetila povreda Luke

Karabatića u ranoj fazi takmičenja. Taj deo tereta igre u odbrani na centralnoj poziciji preuzeo je

Fabregas. Domaćini su igrali pod pritiskom, u nekim utakmicama su protivnici bili u relativno

ravnopravnom odnosu sa njima (tri skandinavske selekcije, Norveška u grupi, potom Island i

naročito Švedska), pa ipak mirno, koristeći što iskustvo Narcisa i Karabatića, što snagu kolektiva,

došli do unapred očekivanog finala. Sve se menja, samo sistem ne. Izuzetna odbrana, igrači koji su

fantastični u igri 1-1 i za koje igra u takvim situacijama čak i u velikom prostoru ne predstavlja

problem, lako se uklapaju u zamišljene transformacije. Iz zonskog sistema, vrlo lako se prebacuju u

pritisak na pravaca dodavanja i tako sužavaju prostor za napadačku igru. Slično je i u napadu, osnov

igre je viđen i ranije ali ovog puta Dinar raspolaže sa nešto većim brojem bekova koji su opasni u

šutu sa spoljnih pozicija. Videli smo da je dosta rotirao, važnije igrače štedeo i raspoređivao

opterećenje. O fizičkoj pripremi francuskih igrača je mnogo toga rečeno. Sistem i fizička priprema

su nešto što je zajedničko sa njihovim protivnikom u finalu, selekciji Norveške.

Od 2011. godine naša reprezentacija je protiv tada formiranog „B“ tima Norveške odigrala tri

utakmice. Nekoliko igrača iz te mlade selekcije su danas nosioci igre u ovoj reprezentaciji.

Negovali su brzu igru koju danas vidimo, sa mnogo trčanja. Kondicioni trener koji je ranije radio u

Kilu, brine o fizičkoj pripremi na čestim okupljanjima koja praktikuju. To je samo još jedna potvrda

da iza velikih uspeha stoji veliki i planski uložen rad.

Uz želju da finale i balkanska borba za bronzanu medalju bude na nivou već viđenog, svim

kolegama šaljem puno pozdrava!”

Vladan Jordović’

Stefanovic-Ivry1

Rastko Stefanović najavljuje meč 1/2 finala Francuska – Slovenija

Polako se penjemo ka vrhu SP, došli smo na 3 stepenika od njega. Rastko Stefanović će nam pomoći u najavi utakmica, obzirom da je jedan od ljudi koji ima privilegiju da prisustvuje vrhunskim rukometnim predstavama na SP. Evo kako on vidi današnji polufinalni susret Francuska – Slovenija:

”Domaćini Francuzi su u Lilu savladali Šveđane 33:30 i ponovo igraju u Parizu, gde se u 1/2 finalu sastaju sa Slovenijom koja je pobedila Katar 32:30. Slovenija je pokazala raznovrsnost taktičkih rešenja za katarsku odbranu i u drugom delu meča je imala prednost +9. Sigurno je da danas neće biti tako sa Francuzima koje nosi publika zbog čega su u laganoj prednosti za ulazak u finale. Slovenci će morati da poštuju kolektivnu igru da bi se suprotstavili fitički superiornijim Francuzima. Francuzi jesu favoriti, ali biće zanimljivo ako ih Slovenija bude držala u rezultatskoj neizvesnosti, odnosno igrala egal utakmkicu, jer u završnici meča će pritisak na domaćina biti još veći. Mnogo će zavisiti od golmana. Omeje se nije proslavio protiv Šveđana. Godinama je imao jednu psihološku prednost između njega i igrača reprezentacija koje su bile u svetskom vrhu, ali da li su godine ili mlađe generacije nemaju respekta prema njemu ili je jednostavno imao slab dan ostavljamo mu da nam pokaže večeras. U svakom slučaju je jedan od najboljih golmana svih vremena i ima najduži period odličnih odbrana od svih njegovih kolega. Zarabec, Janc, Dolenec i društvo protiv Karabatića, Gigua, Abaloa i ostalih mađioničara na čijoj je strani i ”fizika” bi će sigurno prava magija. Ali čim ima magije…”

Stefanovic-Ivry1

Rastko Stefanović prenosi impresije iz Francuske i najavljuje 1/4 finale SP

Rastko Stefanović prenosi impresije nakon utakmica 1/8 finala najavljujući današnje okršaje 1/4 finala:

”Jedna nova dimenzija SP je tzv. nokaut faza, gde se utakmice u grupi zaboravljaju i gde su i više nego moguća iznenađenja. Ispali su pobednik OI  – Danska i prvak Evrope Nemačka. Odnosno možemo reći da su španski treneri pobedili reprezentacije sa islandskim trenerima.

Norveška – Mađarska

Mikler i Lekai su bili odlični protiv Danske, ali je Mađarska još jednom pokazala da je ozbiljna reprezentacija. Norveška na poluvremena +2 protiv Makedonije, koja kreće da igra 7/6 i to je bio početak kraja. Dejan Manaskov povređen je bio veliki hendikep za Makedoniju.

Francuska – Švedska

Na fudbalskom stadionu u Vilnevdasku gde inače igra FK Lil je oboren rekord posećenosti na rukometnoj utakmici na SP 28.010 gledalaca. Mučili su se Francuzi sa Islandom u prvom poluvremenu, ali su Karabatić i društvo ipak pobedili 31:25. Zasluženo igraju ¼ finale sa Švedskom, koja je pokazala odličnu igru u odbrani i ubojit kontranapad, gde Tollbring na levom i Ekberg na desnom krilu se igraju sa protivnicima. Mnogo će zavisiti od golmanskog dvojca Palička – Apelgrin. Međutim, da li će se moći odupreti snazi Francuza, koji će biti nošeni mnogobrojnom publikom, ali su pokazali da su u svim segmentima igre stvarno vrhunska reprezentacija.

Španija – Hrvatska

Novi – stari trener sa istim problemom, očekivanja su velika i u slučaju neuspeha će biti velika ’’buka’’ . (Taj mentalitet nam je poznat gde se pamte samo zadnje utakmice). Spoj iskusnih i mladih talentovanih igrača.  27 puta su se susreli od 1995, a poslednja 2 puta su pobedili Španci, poslednji put u ½ finalu EP u Poljskoj. Hrvatska je pobedila Egipat 21:19 (13:7), Pešić koji je zamenio Ivića je bio nesavladljiv. Španija je sa druge strane pobedila Brazil 28:27. Mislim da će Hrvatska igrati 6:0, jer Španci odlično napadaju 5:1, jer nemaju izrazitih bekova šutera i kada im otvorite prostor tu su majstori  i naravno, puno igraju  sa pivotmenom. Hrvatska može da pobedi bilo koju reprezentaciju, ali mora da igra na istom nivou svih 60 minuta. Stalno im se dešava da imaju padove u igri, odnosno ’’crne rupe’’ koje traju i po 10-tak minuta. Odlično koriste novo pravilo 7/6 gde duvnjak odlično daje pasove na pivota, odličan je u ’’zabadanju’’ i  brzom prenosu lopte i u šutu sa pozicije. Nekad igraju zajedno on i Cindrić koji ga je odlično odmenio. Da li će se veliki rad i posvećenost poslu  vratiti selektoru Babiću? U Poljskoj je napravio iznenađenje i osvojio medalju, u Riju je izgubio tu četvrtfinalnu utkamicu, videćemo da li je trener za vrhunske domete koji može da izdrži veliki  pritisak.

Slovenija – Katar

Veliki Danijel Šarić (15 odbrana) i Capote koji je dao poslednja  4 gola na utakmici protiv Nemačke koja su donela pobedu. Nemci su imali utakmicu pod kontrolom u 47. minutu 17:13, ali zahvaljujući odličnim odbranama Šarića koji je držao Katar u utakmici svih 60 minuta i plasirao ’’legiju stranaca’’ u ¼ finale. Slovenija – Rusija 32:26, teže prvo poluvreme, ali je odličan period Slovenije u drugom poluvremenu od 5:0 kojim izbacili Rusiju iz daljeg takmičenja. Da li je Katar pomogao Sloveniji time što je izbacio Nemačku ostaje da se vidi večeras u 20:45.

Pozdrav svim trenerima i uživajte u svetskom rukometu.

ZT RSS - Сва права ѕаджана. Телефон: +381.64.882.72.83 Email: treneri(@)treneri-rss.rs Adresa: Тошин бунар 272, 11070 Нови Београд, Srbija.  Powered by S2S & PROWEB.