Imam posebnu čast i zadovoljstvo da na sajtu Zajednice trenera RSS predstavim spotskog psihologa Marijanu Mladenović, profesorku sa Visoke sportske i zdravstvene škole u Beogradu. Profesorka Mladenović je i članica stručnog štaba ženske rukometne reprezentacije Srbije od oktobra 2014. godine i učestvovala je na EP 2014/2016 i SP 2015. godine. Pored rada u rukometu, stalno je angažovana kao predavač na programima stručnog osposobljavanja sportskih trenera i kao predavač na specijalističkim studijama za sportske trenere. Bavi se istraživanjem motivacije u sportu i motivacionih pristupa sportskih trenera. U praktičnom radu bavi se psihološkim testiranjem i psihološkom pripremom sportista. Član je evropske federacije sportskih psihologa (FEPSAC). Autor je i mnogobronijh naučnih radova. Imajući u vidu njeno znanje i iskustvo, pozvali smo je da za naš sajt
predstavi interesantne teme, koje mogu biti od velike koristi svim našim kolegama:
ŠAMPION SE RAĐA ILI POSTAJE
''Anksioznost je jedna od karakteristika ličnosti koje u procesu selekcije posluže kao kriterijum da li će neki sportista biti šampion ili ne. Ako trener uoči da je sportista zabrinut, uplašen, nesiguran, nervozan, sniženog kapaciteta da izdrži pritisak u takmičarskoj situaciji, sklon da se obeshrabri, uz pokazatelje na planu ponašanja koji jasno ukazuju da ima tremu, najverovatnije će takvog sportistu izostaviti iz takmičarske situacije.
Anksioznost je jedna vrsta straha. Za razliku od ’’klasične’’ uplašenosti od realnih opasnosti, smatra se da je anksioznost preuveličavanje nepovoljnih okolnosti i stalno iščekivanje nepovoljnog ishoda, iako to tako ne mora da bude u realnosti. Na primer, ukoliko se dogodi da doživite neko neprijatno iskustvo, kao što je nezgodna intervencija kod zubara, emocija straha je prirodna reakcija, koja ima svoj biološki svrsishodni smisao. Ali, ako svaki put kada vidite beli mantil i osetite karakterističan ’’miris’’ koji vas asocira na zubarsku ordinaciju, osetite neprijatnu emociju, reč je o anksioznosti, a ne o realnom strahu. Jer, ne znači da će svaka intervencija koju doživite u zubarskoj stolici biti jednako neprijatna. Slično je i u sportu. Ali za sportsku situaciju karakteristično je da zapravo uvek sa podjednakom verovatnoćom mogu da se dogode i pozitivni i negativni ishodi.
Važno je naglasiti da postoje vrste anksioznosti koje je važno razlikovati i prepoznati. Jedna vrsta, odnosi se na telesno uzbuđenje koje se ispoljava kao unutrašnje psihofizičko treperenje i diskretna napetost celog tela, u situacijama koje doživljavamo kao značajne i važne. U određenoj ’’dozi’’, telesna napetost je i neophodna, jer omogućava da održimo potreban nivo budnosti i koncentracije. Sportisti često takvo pozitivno stanje telesne tenzije nazivaju i ’’dobra trema’’ ili ’’pozitivna trema’’. Takva trema obično postoji neposredno pred početak takmičenja i kako počne takmičarska situacija tako se ’’povlači’’. Ali, anksioznost na somatskom planu može da preraste i u simptome koji su izuzetno neprijatni, ne prestaju sa signalom za početak takmičenja i ozbiljno mogu da ometaju učinak sportiste na takmičenju.
Pored somatske anksioznosti, postoje i druge vrste aksioznosti, koje u prvom redu treneri i roditelji, nekada potpuno nesvesno podržavaju i raspiruju, a mogli bi mnogo da učine upravo na ’’suzbijanju’’ ovog psihološkog ’’korova’’. Posebno nezgodna ’’biljka’’ te vrste je anksioznost koju nazivamo kognitivna anksioznost. Treneri, roditelji, menadžeri, mediji, publika... mogu da predstavljaju izvor velikog pritiska na sportistu. Očekivanja drugih ljudi prerastaju u lični unutrašnji ultimatum da se određeni rezultat mora ostvariti, a onda utakmica ’’između ušiju’’ počinje pre nego što je počelo takmičenje na sportskom borilištu. Sportista počinje da razmatra sve moguće ishode, među kojima su oni najnepovoljniji sve više u prvom planu. Kako se pojačava slika loših ishoda, tako se pred očima sportiste ređaju sve loše posledice neuspešnog nastupa na takmičenju. I, umesto da takmičenje započe sa pozitivnim stavom o ishodima takmičenja, sportista je potpuno zbunjen i upetljan u svoje sopstvene ’’šta...ako’’ smicalice. Nevolja sa kognitivnom anksioznošću je što argumentacija kojom preplavljuje sportistu zapravo nije neosnovana. Možete izgubiti na takmičenju sa jednakom verovatnoćom, kao što možete i pobediti. Pitanje je na koji ishod usmeravate svoje napore. Od početka bavljenja sportom, pa do seniorskih visina, kognitivna anksioznost može da ’’vreba’’ iza svakog ’’ćoška’’.
Kada se anksioznost, somatska ili kognitivna, pojavi na ranom uzrastu, treneri su skloni da označe dete ili mladog sportistu kao netalentovanog, jer u jednom aspektu – psihološkom, ne pokazuje dovoljno mentalne čvrstine i otpornosti na stresne takmičarske situacije. Alternativa je da pokušaju da svu decu rasterete pritiska da se određeni nivo postignuća mora ostvariti. Neka postignuto bude samo mera ’’prolaznog vremena’’ onoga što je u sportu naučeno i uvežbano, koja ukazuje koliko i kako treba raditi dalje, a ne britva koja odvaja buduće šampione od ostalih ’’smrtnika’’.
Jer, čak i na seniorskom nivou, postoji mogućnost da sportista koji nikada tokom svog ličnog i sportskog razvoja nije iskusio osećanje anksioznosti, dođe u situaciju kada ga anksioznost preplavi u svojoj punoj gorčini.
Klasična literatura iz sportskih nauka, kao i tvrdokorni stavovi iz prakse, reći će da je anksioznost siguran pokazatelj da li je neki sportista rođeni šampion ili ne.
Profesionalno iskustvo autora ovih redova to ne potvrđuje. Šampioni se ne rađaju. Oni sami sebe stvaraju. Tako što prepoznaju svoje slabosti, među njima i anksioznost, i usmeravaju svoje napore da ih otklone. Onda postaju šampioni.''
